Nagrada za borbenost Tour de Francea

Le Prix de la combativité (fr)

Druga imena

Combativity award (en)
Premio della Combattività (it)

IstorijaPrva nagrada1952.Broj nagrada72 (do 2024)Prvi pobednik

Vaut VagtmansNajviše pobeda

Edi Merks (Belgija)
4 puta

Trenutni pobednik

Voren Bargi (2017)

Nagrada za najagresivnijeg vozača na Tur de Fransu je uspostavljena 1952. Na kraju svake etape tu nagradu dobija vozač koji je najviše napadao i najviše vremena proveo u begu. Na kraju, bira se najagresivniji vozač celog Tur de Fransa, to je biciklista koji je najviše puta proglašavan za najagresivnijeg.

Od 1981. najagresivniji vozač nije osvojio Tur iste godine.

Istorija

Od 1952. dodeljuje se nagrada najagresivnijem vozaču.^[1] Na kraju svake etape, dodeljuje se nagrada najagresivnijem vozaču, a na kraju trke se dodeljuje najagresivnijem vozaču celog Tura.^[2] 1954. nagradu su dobila dvojica biciklista.^[3] 1956. Andre Darigad je proglašen najagresivnijim vozačem.^[4]

1961. nije dodeljena individualna nagrada, već je dodeljena celom timu.

Sistem se menjao tokom godina. Ranije su vozači dobijali poene i vozač sa najviše poena je bio pobednik.^[5] Biciklista nije morao da završi trku da bi dobio nagradu, Siril Gimar 1972. nije završio trku, ali je dobio nagradu za najagresivnijeg vozača.

1979. nagrada je dodeljena Jopu Zutemelku, ali je kasnije diskvalifikovan zbog dopinga i nagrada je pripala Heniju Kojperu.^[6]

Trenutni sistem

Trenutni sistem nagrađivanja je aktivan od 2003. Osam sudija, koji su specijalisti za biciklizam, bira najagresivnijeg vozača na kraju svake etape (osim na hronometru).^[7] Za najagresivnijeg na kraju etape može biti izabrano više od jednog bicikliste, a nagradu može dobiti i celi tim. Najagresivniji vozač ne dobija majicu koju će nositi na narednoj etapi, već dobija crveni broj (beli broj na crvenoj pozadini), od 1998.^[8]^[9]

Na kraju Tur de Fransa, obično u toku zadnje etape, proglašava se najagresivniji vozač cele trke i dobija nagradu od 20.000 eura.^[7]^[10]^[11]

Pobednici

Dobitnici nagrade za najagresivnijeg vozača.^[12]

2017. Voren Bargi
2016. Peter Sagan
2015. Romen Barde
2014. Alesandro de Marki
2013. Kristof Riblon
2012. Kris Anker Serensen
2011. Žeremi Roa
2010. Silvan Šavanel
2009. ~~Franko Pelicoti~~^{[n. 1]}
2008. Silvan Šavanel
2007. Amets Čuruka
2006. David de la Fuente
2005. Oskar Pereiro
2004. Rišar Virenk
2003. Aleksandar Vinokurov
2002. Loran Žalaber
2001. Loran Žalaber
2000. Erik Deker
1999. Žak Diran
1998. Žak Diran
1997. Rišar Virenk
1996. Rišar Virenk
1995. Ernan Buenaora
1994. Eros Poli
1993. Masimo Giroto
1992. Klaudio Kjapuči

1991. Klaudio Kjapuči
1990. Eduardo Čozas
1989. Loran Finjon
1988. Žerom Simon
1987. Režis Kler
1986. Bernar Ino
1985. Marten Dikrot
1984. Bernar Ino
1983. Serž Demijer
1982. Režis Kler
1981. Bernar Ino
1980. Kristijan Levavaser
1979. Heni Kojper
1978. Pol Velens
1977. Geri Kneteman
1976. Remon Delisl
1975. Edi Merks
1974. Edi Merks
1973. Luis Okanja
1972. Siril Gimar

1971. Luis Okanja
1970. Edi Merks
1969. Edi Merks
1968. Rože Pinžon
1967. Dezir Letor
1966. Rudi Altig
1965. Feliče Đimondi
1964. Anri Anglad
1963. Rik van Loj
1962. Edi Pavuels
1961. tim Ust–sud–Ust
1960. Žan Grazik
1959. Žerar Sen
1958. Federiko Bajamontes
1957. Nikolas Barone
1956. Andre Darigad
1955. Šarli Gol
1954. Fransoa Mae^{[n. 2]}
1954. Lisjen Lazarid^{[n. 3]}
1953. Vaut Vagmans

Višestruki pobednici

Pozicija	Ime	Država	Broj pobeda	Godine
1	Edi Merks	Belgija	4	1969, 1970, 1974, 1975
2	Bernar Ino	Francuska	3	1981, 1984, 1986
2	Rišar Virenk	Francuska	3	1996, 1997, 2004
3	Luis Okanja	Španija	2	1971, 1973
	Klaudio Kjapuči	Italija	2	1991, 1992
	Režis Kler	Francuska	2	1982, 1987
	Žak Diran	Francuska	2	1998, 1999
	Loran Žalaber	Francuska	2	2001, 2002
	Silvan Šavanel	Francuska	2	2008, 2010

Po državama

Pozicija	Država	Broj pobeda	Vozač sa najviše pobeda	Zadnji pobednik
1	Francuska	32	Bernar Ino, Rišar Virenk (3)	Voren Bargi 2017.
2	Španija	7	Luis Okanja (2)	Amets Čuruka 2007.
	Belgija	7	Edi Merks (4)	Pol Velens 1978.
4	Italija	6	Klaudio Kjapuči (2)	Alesandro de Marki 2014.
5	Nizozemska	5	Vaut Vagmans, Geri Kneteman, Heni Kojper, Marten Dikrot, Erik Deker (svi po 1)	Erik Deker 2000.
6	Danska	1	Kris Anker Serensen (1)	Kris Anker Serensen 2012.
	Luksemburg	1	Šarli Gol (1)	Šarli Gol 1955.
	Slovačka	1	Peter Sagan (1)	Peter Sagan 2016.
	Kazahstan	1	Aleksandar Vinokurov, (1)	Aleksandar Vinokurov 2003.
	Kolumbija	1	Ernan Buenaora (1)	Ernan Buenaora 1995.
	Švicarska	1	Serž Demijer	Serž Demijer 1983.
	Njemačka	1	Rudi Altig	Rudi Altig 1966.

Vidi još

Generalni plasman na Tur de Fransu
Klasifikacija po poenima na Tur de Fransu
Brdska klasifikacija na Tur de Fransu
Klasifikacija za najboljeg mladog vozača na Tur de Fransu
Timska klasifikacija na Tur de Fransu

Napomene

↑ Pelicotiju je nagrada oduzeta zbog dopinga.
↑ Pobedu deli sa Lisjenom Lazaridom.
↑ Pobedu deli sa Fransoom Maeom.

Reference

↑ „Tour de France: An alternative view of the ultimate road race”. The Independent. 6. jul 2007.. Arhivirano iz originala na datum 2008-07-08. Pristupljeno 22. februar 2017.
↑ „Premies voor Van der Pluym en Stolker” (nemačkom). Leeuwarder Courant: str. 11. 14. jul 1956.. Pristupljeno 22. februar 2017.
↑ „Bobet onbetwist winnaar van Tour de France” (nemačkom). Leeuwarder Courant: str. 3. 2. avgust 1954.. Pristupljeno 22. februar 2017.
↑ „Klassementen” (nemačkom). Leeuwarder Courant: str. 5. 30. jul 1956.. Pristupljeno 22. februar 2017.
↑ Eddy van der Mark. „Tour Xtra:Combativity Classification”. CvccBike. Pristupljeno 22. februar 2017.
↑ „Zoetemelk strijdlustigste” (nemačkom). Leeuwarder Courant: str. 13. 23. jul 1979.. Pristupljeno 22. februar 2017.
↑ ^7,0 ^7,1 „Tour de France 2008 - Rules”. Amaury Sport Organisation. Pristupljeno 22. februar 2017.
↑ „Règlement de l'Épreuve - Article 10: Maillots des leaders” (francuskom). Amaury Sport Organisation. 17. jul 2008.. str. 61. Pristupljeno 22. februar 2017. »Par ailleurs, le coureur combatif sera identifié par deux dossards spécifiques avec chiffres blancs sur fond rouge.«
↑ Nick Brownlee (23. jul 2013.). Vive le Tour!: Wiggo, and the Amazing Tales of the Tour de France. Pavilion Books. str. 75. ISBN 978-1-909396-34-0. Arhivirano iz originala na datum 2017-02-22. Pristupljeno 22. februar 2017.
↑ „Règlement de l'Épreuve - Article 24f: Prix de la Combativité” (francuskom). Amaury Sport Organisation. 17. jul 2008.. str. 69. Pristupljeno 22. februar 2017.
↑ „Liste des prix/Prize money - Article 7. Classement de la combativité”. Amaury Sport Organisation. 17. jul 2008.. str. 79. Pristupljeno 22. februar 2017.
↑ „Previous overall and classification winners”. Cyclingnews.com (Future plc). 1. avgust 2016.. Pristupljeno 22. februar 2017.