Vojna strategija

Vojna strategija je skup ideja koje sprovode vojne organizacije za ostvarivanje željenih strateških ciljeva.^[1] Pojam strategija, koji je izveden iz grčke reči strategos, ušao je u upotrebu tokom 18. veka,^[2] i u to vreme je imao uže značenje kao „umetnost generala”,^[3] ili „umetnost rukovođenja” trupama.^[4] Vojna strategija se bavi planiranjem i vođenjem kampanja, kretanjem i raspoređivanjem snaga i obmanom neprijatelja.

Otac modernih zapadnih strateških studija, Karl fon Klauzevic (1780-1831), vojnu strategiju je definisao kao „korišćenje bitki za okončavanje rata”. Definicija B. H. Lidela Harta stavila je manje naglaska na bitke, definišući strategiju kao „umetnost distribucije i primene vojnih sredstava radi ispunjenja ciljeva politike”.^[5] Stoga su obojica dala prednost političkim ciljevima nad vojnim ciljevima.

Sun Cu (544-496 pne) često se smatra ocem istočne vojne strategije i snažno je uticao na kinesku, japansku, korejsku i vijetnamsku istorijske i moderne ratne taktike.^[6] Sun Cuovo Umeće ratovanja je postalo popularno i praktično je korišteno i u zapadnom društvu. Ono nastavlja da utiče na mnoga takmičarska nastojanja u Aziji, Evropi i Americi, uključujući kulturu, politiku,^[7][8] i poslovanje,^[9] kao i moderno ratovanje. Istočna vojna strategija razlikuje se od zapadne, jer se više fokusira na asimetrično ratovanje i obmane.^[6]

Strategija se razlikuje od taktike, u tome da se strategija odnosi na upošljavanje svih vojnih sposobnosti jedne države putem visokog nivoa i dugoročnog planiranja, razvoja i nabavki radi garantovanja bezbednosti ili pobede. Taktika je vojna nauka koja se koristi za osiguranje ciljeva definisanih kao deo vojne strategije; posebno metoda kojima se ljudi, oprema, letelice, brodovi i oružje koriste i usmeravaju protiv neprijatelja.^[10]

Osnove

Vojna strategija je planiranje i sprovođenje borbe između grupa naoružanih protivnika. Strategija, koja je potdisciplina ratnih dejstava i spoljne politike, glavno je sredstvo za osiguranje nacionalnih interesa. Ona je šira u pogledu perspektive od vojne taktike, koja uključuje raspoređivanje i manevar jedinica na određenom moru ili bojnom polju,^[11] ali je uža od velike strategije koja se inače naziva nacionalnom strategijom, a koja je sveukupna strategija najvećih organizacija poput nacionalna država, konfederacija ili međunarodnih saveza, i uključuje upotrebu diplomatskih, informacionih, vojnih i ekonomskih resursa. Vojna strategija obuhvata upotrebu vojnih resursa, kao što su ljudi, oprema i informacije protiv neprijateljskih resursa radi sticanja nadmoći ili smanjenja protivnikove volje za borbom, razvijene na osnovu recepata vojne nauke.^[12]

NATO-va definicija strategije je „predstavljanje načina na koji treba razvijati i primenjivati vojnu silu radi postizanja nacionalnih ciljeva ili ciljeva grupe nacija”.^[13] Strategija se može podeliti na veliku strategiju, geopolitičku po obimu i vojnu strategiju, koja ciljeve geopolitičke politike pretvara u vojno ostvarljive ciljeve i kampanje. Feldmaršal Vikont Alanbruk, načelnik imperijalnog generalštaba i kopredsednik komiteta kombinovanih šefova odoblja anglo-američkih snaga tokom većeg dela Drugog svetskog rata, opisao je umetnost vojne strategije kao: „... izvesti iz [političkog] cilja seriju vojnih objektiva koje treba ostvariti: proceniti ove objektive prema vojnim zahtevima koje stvaraju i preduslovima koje će verovatno zahtevati njihovo postizanje: da se usklade raspoloživi i potencijalni resursi sa zahtevima i da se iz ovog procesa formira koherentan obrazac prioriteta i racionalan tok delovanja.”^[14] Feldmaršal Montgomeri je to sažeo na sledeći način: „Strategija je veština distribucije i primene vojnih sredstava, poput oružanih snaga i zaliha, radi ispunjenja ciljeva politike. Taktika predstavlja raspoređivanje i kontrolu vojnih snaga i tehnika u stvarnim borbama. Ukratko: strategija je veština vođenja rata, taktika - umetnost borbe.”^[15]

Reference

Literatura

Spoljašnje veze

• Медији везани за чланак Vojna strategija на Викимедијиној остави