Džafar as-Sadik

24° 28′ 1″ N 39° 36′ 50.21″ E / 24.46694° С; 39.6139472° И / 24.46694; 39.6139472Aktivni period733–765TitulaImam SupružnikFatima bint Al-Husain'l-Atram
Hamida al-Barbarijah^[3]Deca10

Džafar ibn Muhamed as-Sadik (arap. جَعْفَر ٱبْن مُحَمَّد ٱلصَّادِق; 700 ili 702–765), opšte poznat kao Džafar as-Sadik ili jednostavno as-Sadik (Istiniti), bio je muslimanski naučnik iz 8. veka.^[4] On se smatra imamom i osnivačem Džafarske škole jurisprudencije među dvanaestnicima i ismailskim šiitima, i jedna je od glavnih figura u hanafskim i malikijskim školama sunske jurisprudencije.^[5] On je bio naslednik kalifa Alija i Fatime bint Muhamed na strani svog oca, Muhameda al-Bakira, i Muhameda ibn Abu Bakra na majčinoj strani fimilije, Farve bint al-Kasim. Muhameda ibn Abi Bakra je uzgajio Ali, ali on nije bio njegov sin.^[6] Ali je imao običaj da kaže: „Muhamed Ibn Ebu Bekr je moj sin, ali iz roda Abu Bakra”.^[7] As-Sadik je šesti imam za dvanaestnike, i većina šiita ga priznaje kao imama, a u sunitskom islamu je poštovan kao prenosilac hadisa, stoga prominentni pravnik,^[8] i mistik za sufiste. Uprkos svojim širokim opsezima u mnogim religijskim disciplinama, nijedno delo samog Džanara nje sačuvano.^[9]

As-Sadik je rođen bilo 700. ili 702 godine. On je nasledio položaj imama od svog oca sredinom svojih tridesetih godina. Kao šiitski imam, as-Sadik se držao izvan političkih sukoba koji su zahvatili region, izbegavajući brojne zahteve za podršku koji su dolazili od pobunjenika. Bio je žrtva uznemiravanja od strane abasidskih kalifa, a na kraju je, prema mišljenju šiitskih muslimana, otrovan po naredbi kalifa El Mansura. Pored povezanosti sa sunitskim školama sunitske jurisprudencije,^[10] on je bio značajna figura u formulaciji šiitske doktrine. Smatra se da su tradicije zabeležene od as-Sadika mnogobrojnije od hadisa zabeleženih od svih drugih šiijatskih imama u zajedno.^[11] Kao osnivač Džafarske sudske prakse, as-Sadik je takođe razvio doktrine o Nasu (božanski nadahnutoj dezignaciji svakog imama po prethodnom imamu), i Ismahu (nepogrešivosti imama), kao i onu o Ketmanu.^[12][13]

Pitanje sukcesije nakon as-Sadikove smrti bilo je uzrok podele među šiitima koji su smatrali da je njegov najstariji sin Ismail (koji je navodno umro pre svog oca) sledeći imam, i onih koji su smatrali da je njegov treći sin Musa as-Kadim bio imam. Prva grupa je postala poznata pod imenom ismailci, a druga, veća grupa, nazvana je džafari ili dvanaestnici.^[14][15]

Rođenje, detinjstvo i mladost

Džafar as-Sadik je rođen u Medini bilo u 80/699–700 ili 83/703–704. S očeve strane bio je pra-pra unuk Alije i Fatime. Njegova majka, Farva bint al-Kasim, bila je unuka Abu Bakra. Al-Sadik je bio prvi od šiitskih imama poreklom od oba Abu Bakra, prvog vladara Pravednog kalifata, i od Alija, prvog imama. Međutim, šiiti su verovali da su prethodni kalifi, preuzevši kontrolu nad Islamskim carstvom, nezakonito lišili Alija prestola i da je on pravi naslednik kalifata.^[16] Tokom prvih četrnaest godina svog života obitavao je zajedno sa dedom Zajn al-Abedinom i bio svedok njegovog povlačenja iz politike. Takođe je primetio poštovanje koje su poznati medinski pravnici imali prema Zain al-Abedinu uprkos malom broju njegovih sledbenika.^[17][18]

U kući svoje majke al-Sadik je takođe komunicirao sa svojim dedom Kasim ibn Muhamedom ibn Ebu Bakrom, koga su ljudi Medine poštovali kao poznatog tradicionalistu. U ovom periodu, Omejadska snaga je bila na vrhuncu, i detinjstvo al-Sadika se poklopilo sa rastućim interesovanjem stanovnika Medine za proročku nauku i tumačenja Kurana.^[18]

Reference

Literatura

Spoljašnje veze